Toči živote u ovu moju čašu, sve ono što u nju može da stane.
Ma neka i preliva, nemoj na meni škrtariti.
Nemoj mi zakidati ni sreću ni tugu.
Nemoj me štedeti ni tame, nemoj jer treba mi i mraka.
Bez mraka neće nikada dan moći da mi svane.
Sipaj živote, sipaj tog čemera, pelina, te opore gorčine.
Dolivaj na taj jad poneku kap veselja, smeha i užitka.
Pomešaj sve to, napuni čašu meni namenjenu.
Ne brini, iskapiću je.
Ma, ima ovo moje srce za sve to dovoljno jačine.
Ubaci u čašu zavist i zlobu umesto leda.
Dodaj i licemerja i tek na prst malo sebičnosti.
Zaspi to sve istinom i pravdom.
Pa onda prelij dobrotom i čašću.
I znaj da ću čašu isprazniti na belo, kao da je puna meda.
Toči živote, zašto si stao?
Nemoj mi ništa dozirati, nemoj mi se sada povlačiti.
Dodaj malo te gluposti koje toliko imaš.
Daj mi i kap mudrosti koju vešto skrivaš.
Hajde živote, sipaj samo, sve ovo si i gorima od mene dao.
Zaspi mi čašu ljubomorom neka zapeni i neka sve u njoj prašti.
Znam ja da je to otrov.
Znam da me truješ, sipaj samo i nemoj da mi namiguješ.
Dodaj sad i ljubavi mrvu.
Daj mi onu koju ovo srce zaslužuje.
Nemoj da lažeš i da mi pričaš da ona postoji samo u mašti.
Sipaj živote, proklet bio.
Dolivaj samo, zašto me sad štediš?
Misliš da ne mogu ovu tvoju brlju da podnesem?
Hajde, mogu ja sve ovo na nogama da preguram.
I slušaj živote šta ću ti reći.
Nisi divan, al` meni si takav zapao, moj si i meni si mio.
Igor Čobanović
