Nedostaješ mi za sve one dane u kojima te nisam znao
za sve one korake skrenute u nepoznate ulice u kojima se nismo sreli
za sva opijanja i fajronte
za sva jutarnja čekanja autobusa sa nepoznatim ženama na zapišanim autobuskim stajalištima
za sva iskašljavanja noći jutrom u tuđim krevetima
za sve tišine i mamurne agonije,
za sve tople kiše koje su padale po znojavom čelu,
nedostaješ mi ispred, između i na kraju svih rečenica
kao zarez
kao tačka
kao tri tačke sa znakom uzvika na kraju
kao refren u pesmi
kao razumevanje onoga šta je pesnik hteo da kaže
kao dve kocke leda u čaši,
nedostaješ mi za sve one stihove koji me čekaju
koji tek pupe u iščekivanju da se rode
skriveni u vidu mladeža
u pupku
u puštenoj kosi
u izdahu
u trzanju tela
u kapi znoja
u besvesnom stanju uma kada se telo od strasti grči,
nedostaješ mi bezrezervno
stihijski predano bez sumnje
gotovo manijakalno i skroz na skroz, sasvim ludački,
važno je reći samo još jednu jedinu reč
jezgrovitu, jaku, istinitu i oštru reč,
nedostaješ.
