Nijedna me nije imala kao što me ona ima. Nijedna nije dobila od mene ono što ja mislim da je najbolje što imam. Moju ludost.
Sve su tražile ljubav, pažnju, 101 dokaz moje pripadnosti njima, ali nijedna me nije osvojila da joj dam sebe u potpunosti. Kad malo bolje razmislim, tu ludost nisu ni htele. Plašila ih je ta moja otvorenost.
Ona i ja se nikad nismo smuvali, mi smo se jednostavno prepoznali. Nju život nije mazio, nije ni sa mnom bio baš nešto naročito nežan. Ona je imala strah od ljubavi, ima ga i sad, znam to, ali ja ću se bojati umesto nje. Bojaću se da je ne izgubim jer jedva je nađoh takvu kakva je. Taj kalup po kojem je ona pravljena, više ne postoji. Takvu sam je naručio kod Boga, jeste da je kasnila malo ta isporuka, ali kažu ljudi da nikad nije kasno za lepe želje. A da li je želim? Želim je kao da je tuđa! Da li ću se i dalje boriti za nju? Pa, ako bih odustao od nje, odustao bih i od sebe, od svih maštanja i snova, a svi znate šta je čovek bez svega toga. Ništa.
Njoj sam dao svoju ludost, a ona će se potruditi da nikad ne postanem normalan. Znam da hoće jer ona sa normalnima i ne želi, poludela bi od dosade sa takvima.
Svi su ludi na svoj način, samo sam ja lud na njen način…
Igor Čobanović
