Na Bogojavljensku noć
Olba se dotače, lome se pogače, a venci smokava i mali zlatni praporci se pokače
Po prednjoj sobi mog baće…
Čudo je navike moć…
K’o pod zastavom, društvo se sastalo, pod istom ikonom za crnim švapskim astalom
Što pamti svadbe i daće…
Uglavnom gostujem kod kuće, al’ moju narav pamte tu…
Brbljaju svašta pred svanuće…
Al čak ni pripiti, ni da pomenu Nju…
Na Bogojavljensku noć…
Pobožne pesmice, sveće i kresnice i uvek met’u odveć onih glupih grožđica u česnice…
Al’ to je tako, i amin…
Strašna je prošlosti moć…
Prate me duhovi, k’o gladni vukovi…
A moje vreme tinja kao stari trupac bukovi…
Još jutros gurnut u kamin…
Ruža je pupila na mrazu…
I, što bi rekao moj kum: vuče te đavo na tu stazu,
A ispred sebe imaš dobri stari izlizani drum…
Nikad ne pričaju o Njoj…
A ja se ne raspitkivam…
Ukrstim politru i noć…
I na taj krst se, tu i tamo, prikivam…
Već me i Dunav pretiče…
Moja me senka spotiče…
Al ništa me se ne tiče…
I malo šta me pomera i dotiče…
Sem, katkad, Nje…
Na Bogojavljensku noć
Vašar starudija…
Društvo sa studija…
Profesor ruskog, Šveroš, Doktor, Paor i Opštinski Sudija…
I svi smo na “Pomoz’ Bože”…
Silna je ljubavi moć…
U jutra besana još dođe nezvana, i kao provalnik mi pretura po mislima i pesmama…
Al’ to je sve što mi može…
Balašević – “Eleonora” ( Na Bogojavljensku noć )
