Kada ležite na samrtnom odru i čekate svoj kraj, život drugih ljudi protiče pored vas kao brza reka. Svi negde jure uvereni da imaju vremena. A vi ste kao mali nasip oko kojeg se slivaju i koji će svakog trena biti potopljen. Vole vas, žao im je, ali reka prosto vuče i oni odlaze put svojih iluzija i poslova, strasti i želja, sigurni da se smrt uvek dešava nekom drugom.
Isidora Bjelica – Miris neba
