Znači legnem, sve sam kao namirila… kad ono – žedna.
Daj da pijem vode, popijem dosta da ne budem više žedna, kad posle deset minuta – piški mi se.
Obavim i to, vratim se, nisam zavrnula vodu, kaplje.
Ustanem, zavrnem, vidim i prljav veš, ubacim u korpu, legnem.
Oči k’o šolje.
Nećeš Milijana piti vazda za smirenje, lezi, žmuri, broji ovce , jebo te izbrojim ih sve od Bosne do Australije… ništa.
Ako upalim svetlo i uzmem da čitam – gotovo je …
Telefon isto kao neću.
Vrućina mi.
Ustanem, otvorim sve širom, legnem.
Joj , jebem ti sunce, šta ako mi uđe zmija, žaba, gušter, pacov ili nedajbože miš….ustaj zatvaraj!!
Legnem… krče mi creva.
Ništa zgodno za pregristi… uzmem komad ‘leba, namrvim po krevetu, ustaj tresi mrve… legnem.
Mali mi jastuk. Stavim dva – velik mi.
Ako ustanem da spremam neću ni legati a treba ujutru na posao.
Ćutim. Nešto me svrbi. Češem… raščešem, raskrvarim u pizdu materinu ustanem da operem, da dezinfikujem…
Bog zna koliko je sati, ne smem ni da gledam… i kad vidim da je đavo odneo šalu popijem “uspavanku”.
Ujutru se budim, pogledam na sat, alarm nisam čula (kad mi NE treba zvoni k’o lud) i dok trčeći obuvam i oblačim prvo što mi pod ruku palo, smišljam opravdanje za kašnjenje.
Da lažem ne znam, svi će znati da sam se uspavala… ali… jebi ga računam… nemam lošu dušu.
Milijana Barjaktarević
