Mi smo zapravo sačuvani prilikom koja nam se izjalovi. Sačuvani i nagrađeni, a ne uskraćeni.
Ono što je stvarno naše dođe lako i dođe kući. Klikne. Ono što nam ne pripada, čak i da ga uz napor i tvrdoglavost priuštimo sebi, ne postaje izvor zadovoljstva već se sa svakim danom preobraća u sve veći spomenik zabludi.
Tako da… kad pomislite da vam se nešto ne da, zapravo vam je dato. Dato da naučite šta vam ne treba. Sa tim saznanjem i potrebe se profinjuju i smanjuju. Sve do trena kada shvatimo da smo sebi najpotrebniji.
“Rukopis moga brata”
