Sa nežnošću gledamo sebe na fotografijama iz detinjstva. Mislimo da smo tada bili bolja verzija, čista, naivna, nevina, puna poverenja. Volimo ono što na iskrzanoj crno-beloj fotografiji vidimo. Neminovno sledi poređenje mlađe verzije i ove koja drži sliku u rukama. Starija uvek loše prođe. Ne valja jer se ne raduje više životu kao devojčica sa slike. Dozvolila je da se radost zagubi negde usput, sazrevajući. Nema u njoj dovoljno volje, vere, nade, poleta, zanosa.
Surovo se pristupa sebi iz sadašnjosti, nezasluženo. Devojčica sa slike nije ništa znala. Lako je verovati kada kažu – veruj samo i biće. Lako je biti naivan dok se ne razuveriš. Lako je osmehivati se sa sjajem u očima, dok držiš lutku u naručju, zaštićena i voljena od onih koji te čuvaju, od kojih te nikad niko jače i čistije neće voleti.
Kada si dete, štite te neznanje i ljubav roditelja. Kada porasteš, previše znaš. Kada porasteš ostaje samo da se ponekad praviš da ne znaš, da nisi video i razumeo. Neravnopravno je poređenje. Kao da je bilo izbora da se na putu ne umori, ne razočara. Kažu, dozvolili ste da se izgubi dete u vama. Ej, prijatelji, dok je još glava na ramenima, dobro je. Zamalo i nju da izgubimo, par puta, minimum.
Sadašnja verzija devojčice sa slike je posustala, ne iz besa i bezobrazluka, nego od umora koji ju je sustigao, od realnog života koji se desio. Uloga zaštitnika je zamenjena. Sada dete sa slike štiti roditelje, znajući da se odlazak bliži. I to ako sve ide po redu, što mu dođe kao neka uteha. Sada klinka sa slike zna da ne ide ni po redu, ni kako red nalaže, ni kako je normalno, ni kako bi trebalo ako se bilo kakvog reda držimo.
Ako se danas slikaš, pa tu fotografiju gledaš kao starica, opet ćeš sa istom nežnošću sebe da posmatraš i proučavaš.
Šta čekaš?
Sa ljubavlju prigrli onu koju vidiš, u ogledalu.
Ne moraš veselo da joj namigneš.
Samo joj reci da je dovoljno dobra.
I neka se trudi i dalje.
Iz knjige “Još se dobro držim, bolje nego ikad”
