Pišem priče.
Pišem ih zato što i dalje, sasvim staromodno, verujem u dušu, iako ne znam šta je duša, kako izgleda i kuda odlazi kada nas više nema.
Pišem ih zato što su priče jedina odbrana od bezličnosti istorije, zato što “ono što nije zapisano” kako kaže György Konrád, “to ne postoji”, i zato što pišući ih, nalazim u njima utehu.
Pišem ih, dakle, za sebe, što znači da ih pričam sebi, jer na taj način, makar na trenutak – dok ih pripovedam ili zapisujem – potvrđujem svoje postojanje, približavam se sedištu duše, obnavljam veru u mogućnost verovanja u dobrotu sveta.
I onda, iako se pritom pretvaram da ne gledam, pružam tu priču kao ponudu, kao mamac, kao poziv.
Ko to oseti, razumeće; ko ne oseti, ne vredi mu objašnjavati. Umesto toga, treba sesti i napisati novu priču.
(1948. – 2023.)
